Звечан је вечан али... зима долази

Звечан, као у вечности у камену утврђени град... ћутке и непомично стоји на стрмом стеновитом узвишењу, обриса који се тек назиру кроз белу снежну маглу.

Под њим крст на куполи православне цркве Светог Ђорђа, још увек(?) стоји усправно док снег једвачујним шуштањем као пепелом посипа околину. Спонтана визуелна метафора овог времена.

Текст и фото: Иван Максимовић - већ 15 година једини независни српски новинар са Косова и Метохије

Однекуд одоздо, испод тешких наслага камења, из неке мрачне дубине...  допире потмуло брујање. То клице издаје почињу да бујају. Језа смрти прекрива полако Косово и Метохију па, иако смо већ загазили до пола пролећа, духовна зима тек долази.

Звечан, једна од ретких тврђава које никада нису пале у руке непријатеља па је баш та историјска чињеница инспирисала крилатицу „Звечан је вечан“, као да тражи од нас одговор: може ли оно што никада није пало, данас да буде поткопано изнутра? Не дрвеним овновима, ни топовима или бомбама, већ управо - ћутањем. Може ли, некада несавладиво, да буде срушено не војском, већ одсуством вере?

Тиха опсада вере и идентитета израња из мрака у коме се, барем за многе, као губава скривала иза политичке коректности, лажних обећања, позива на суздржаност, мир, безбедност...

Крст, поносно и достојанствено уздиже се над овалном куполом храма а ипак, можда више него икада, носи чудну тежину. И он, и сам питање и одговор о вечности, борби, трајању, трпљењу... жели то исто да чује.

А ми... одговоре ни себи не дајемо. Као да по сваку цену желимо да сакријемо да смо у рату, оном невидљивом за камере – рату унутар самог српског бића. И тако, издаја остаје без отпора. Сада је већ касно. Отпор се свео на борбу појединца да очува у себи идентитет, веру, сећање на своје порекло. И то је сва наша борба.

Као у херојским еповима, несавладивог јунака када не могу да обаре ударцима прибегавају лукавству, обмани, духовним раслабљивању, постепеним одузимањем смисла.

Данас се Србима као никада раније, извор њихове снаге – Црква и вера – дубоко поткопавају. Узурпација Епархије рашко-призренске постаје један од најболнијих примера у том процесу. Управо ових дана када се отворено чују гласови о вековним непријатељима али не о борби против њих, већ напорима да се заокружи њихов стари план о потпуном нестајању Срба са овог простора и то - уз помоћ са наше стране као пресудног фактора. Отуда су и најподмуклији и најјачи напади управо на саме темеље српског бића одакле оно црпи духовну снагу, своју непобедивост кроз страховиту душевну олују и духовну дезоријентацију - на веру православну.

Све што је свето, српско и вековно излаже се подсмеху, истиче као небитно, застарело, превазиђено - побеђено! А није. Ништа од тога само, ево, нема никога да то и каже.

Као снег који својим шуштањем успављује, тако који би требали д абуду духовни ауторитети уместо да разгоревају ватру у срцима, слаткоречивошћу умртвљују сваки покрет...

Зима, иако календарски већ завршена, у духовном смислу - тек долази. Своју погубу носи у виду равнодушности, слабљења вере, губитка свести о важности духовне будности и страже над собом.

Хоће ли ко, а да то не буду невоље и тешко страдање, пробудити Србе проповедањем живе вере, речју загрејати охладнела срца и позвати на једино спасоносно - искрено покајање и ватрену молитву? Јер не лажним речима, неживим написима, паролама, транспарентима... већ, кажу, једино тако, упркос снегу и мртвачки хладном каменом покривачу, оно што је вековима одолевало, може остати – вечно.

~*~

Вашом подршком омогућујете наставак рада овог сајта који једини доноси објективне и истините информације о догађајима на Косову и Метохији и то је разлог зашзо смо данас - препуштени искључиво себи.

#КосовскаМитровица, #Митровачкидвор, #култура, #идентитет, #пропадање #институција, #корупција, #Срби, #Метохија #Србија #култура #криза, #фотографија, #друштво #критика